About movie

rošlo je trideset dve godine od trenutka kada je Lora Malvi (Laura Mulvey), u svom poznatom eseju “Vizuelno zadovoljstvo i narativni film”, napisala da “heteroseksualna podela rada na aktivne (muškarce) i pasivne (žene) kotroliše pripovedanje u filmu” i da “muško telo ne može podneti teret objektifikacije”. Mnogo toga se od tada izmenilo: muškarac može biti predmet žudnje, naročito kada mu je brak u krizi (i glumi ga Mima Karadžić), a vladajuća ideologija, barem u Srbiji, iako ne ume da kontroliše narativ, i dalje ume da u filmu ostavi tragove svoje dominacije.

Sve se to vidi na primeru filma Promeni me. No, treba najpre reći da filmski debi pozorišnog reditelja Milana Karadžića nije sasvim dobro pročitan od kritike, iako su verovatno u pravu oni koji ozbiljno i argumentovano iznose mišljenje da je Promeni me neopisiva koještarija ispod svakog kriterijuma, papazjanija bez smisla i romantike, maltretiranje naših glumaca i ukidanje njihovog dostojanstva najgorom televizijskom treš-mašinom… Međutim, kada se odmaknemo od estetskih zahteva, ostaje nam da se nosimo sa pitanjima otkud, zašto i šta znače ovaj film i njegova priča.

A priča je naizgled benigna: Mima Karadžić glumi Dušana Stanića, zubara, srećnog porodičnog čoveka okruženog razvedenim prijateljima u bračnim krizama, koji mu govore da se prava sreća, u stvari, pronalazi tek kada promeniš ženu (oni su takođe lekari: Milorad Mandić Manda kao psihijatar i Dragan Nikolić kao estetski hirurg). Dušan, naprotiv, potencira svoje seksualno zadovoljstvo u braku sa Dunjom (Neda Arnerić) i ne razume prijatelje, sve dok se i sam ne zaljubi u mladu Becu (Ivana Popović) i potpuno ne odlepi: počne da se oblači modernije, laže ženu, izlazi na splavove, guta ekstazi, menja frizuru, operiše uši…

Zvuči smešnije nego što jeste, ali umesto veselog prepričavanja apsurdno bizarne radnje, moramo se vratiti Lori Malvi. Promeni me je zapravo svet obrnutih teza poznate feministkinje, krije više “nivoa smisla” i predstavlja subverzivno poigravanje krizom muškosti preko scenarističe primene opštih mesta psihoanalize, kao i satiru dominantog morala srednje i više srednje klase u Srbiji.

Pođimo od jezika: iako reklamiran kao relaksirajuća romantična komedija o sukobu generacija, namenjena celoj porodici, Promeni me u svom semiološkom kodu krije neverovatno veliki broj seksualnih aluzija. Junacima “treba punoća”, “nešto da ih ispunjuje”, oni, kako je već primećeno, “ej, kuliraju”, iako su u godinama (Mira Banjac kao pacijentkinja), zubarska radnja se zove “Du-Dent”, i uprkos prvoj asocijaciji na akronim od imena bračnog para u fokusu (Dušan i Dunja), naziv radnje sadrži aluziju na ženske grudi (dude), Dušan ne može da obuče rolku, želeći da, u trenutku kada je već umoran od svoje žene, prođe kroz “uzanu rupu”, ključni rekviziti su psihoanalitčki već apsolvirani i klišeizirani špricevi i zubi, kao i portret simbolički kastriranog Van Goga (odsečeno uvo)… I sve u tom stilu. Ovo, dakle, nije primereno jeziku mirne, pristojne građanske porodice koja je došla u bioskop da se razonodi. Možda se pre radi o jeziku te iste porodice koja ima ozbiljnih problema sa potiskivanjem svojih nagona?

Nakon što primetite da su mizanscen i govor junaka, s oproštenjem, nabijeni seksom, ubrzo shvatite da su svi junaci opterećeni inhibiranom seksualnošću. Dušanov asistent Draganče (Andrija Milošević), čist neurastenik, opčinjen je mogućim seksualnim iskorišćavanjem pacijentkinja, plastičnjak Milan (Dragan Nikolić) želi da ostavi suprugu kako bi kronenbergovski operisao mlađe žene, povećavao im grudi i stesavao struk, neko vreme se s njima zabavljao a onda ih ostavljao zarad drugih remek-dela hirurgije, penzionerka Malobabićka (Mira Banjac) dolazi kod zubara samo da bi pravila nepristojne ponude i nekako navukla bilo koga na spolni odnos, Beca (Ivana Popović) i njen momak Bole (Viktor Savić) odlaze u klub da bi se lagodno spajali sa drugim partnerima…

A onda: Dušan Stanić, glavni junak, predmet žudnje zgodnih curica talentovanih za glumu, predstavnik svih očeva, ujaka i stričeva srednje klase, čovek koji vodi ljubav sa svojom suprugom svuda, na podu, na stolu, u kuhinji, u garaži, na ulici, ili kamionu, (dance, yeah!), u stvari laže sebe da mu je dobro u braku, a zapravo želi da bude slobodan od njega. Kao što Bred Pit u Borilačkom klubu izriče suštinsku rečenicu slabog subjekta, opadajuće muškosti na prelomu vekova, da smo “mi generacija koju su odgajale žene, i pitanje je da li su one to što nam je potrebno”, tako i Mima Karadžić sažima sve ove godine u kojima smo krili krhkost građanskih brakova i porodičnog morala u Srbiji: njega je u iluziji da je zadovoljan sobom održavala venčana žena, i pitanje je da li je ona to što mu je potrebno. Naročito je lucidno što Dušan to shvati nakon psihološki znakovitog sudara, ujeda za prst, i pogleda na par silikonskih grudi.

Kriza Muškog, braka, i muškog u braku, vispreno je data preko analogija sa Policajcem sa Petlovog brda. Muzika Milana Đurđevića (Neverne bebe), to jest, ne baš muzika, već jedna sentimentalna, repetitivna tema, neodoljivo podseća na muziku iz Policajca, kao i scena u kojoj Mima Karadžić, plešući u Taš klubu, evocira ples Ljubiše Samardžića u još jednom Perišićevom scenariju – Maturanti, Pazi šta radiš. Na taj način se povlači paralela između situacije u kojoj se Smoki nalazi – pet bivših žena i troje dece, dakle, neuspeh u braku, uz nepresušnu zavodničku energiju – i krizne bračne situacije u koju upada Dušan Stanić/Mima Karadžić. Ali Promeni me ide još dalje… On u dubini svoje subverzije, kada se dobro pročita, krije satiru morala noseće društvene klase u Srbiji.
Naime, kada sve pomenuto pažljivo uzmemo u obzir, postavimo pitanje o suvislosti ovog filma, i promešamo sa malo neo-marksističkih, Colloni/Narbonijevskih teza, vidimo da svet u Promeni me pati od etičke ambivalencije, i da taj film, iako produkcijski pripada dominantoj ideologiji, u stvari na nekoliko načina kritikuje moral i shvatanja te iste ideologije, to jest privilegovane (i) više srednje klase.

Recimo, u filmu nema traga od bilo kakve lekarske etike ili razumevanja za dobrostojeće lekare. Psihijatar kog tumači Manda se razvodi od svoje žene, ne ume da vaspita dete, ismevaju se njegove moderne pedagoške metode, on komentariše grudi pacijentkinja – i to je sve prikazano kao sasvim u redu: on je u filmu nagrađen srećom i zadovoljstvom kraj mlađe žene. Estetski hirurg Milan takođe vodi, iz njegovog ugla gledano, ispunjen život: menja i operiše mlade partnerke, sve lepšu od zgodnije, pije viski i uživa u životu od kada se razveo. Njegova supruga (Dara Džokić) takođe: našla je ćelavijeg, opakijeg i daleko mlađeg, i takođe primenjuje hedonističke principe bez ikakve zadrške. Ovi mlađi (Bole, Beca i njena drugarica koja samo čeka da joj deda umre ne bi li joj prepisao stan) – još su gori, nehajniji i promiskuitetniji.

Nije, dakle, scenarisitčki amaterizam i konfuzija to što svi likovi imaju slična imena (oni na D: Dunja, Dušan, Draganče, i oni na B: Bole, Beca): to samo govori da su ispod kože svi isti, istog morala, a zubarska praksa predstavlja alegoriju na “pokvarenost”, na etički karijes koji svi oni nose u sebi. Njihova prividna “ispunjenost” zapravo je duboko uznemirujuća i tera nas da se zapitamo kakav je to svet u kom je moral tako površan, podsvest krcata frustracijama, i u kom se sreća pronalazi samo ako rasturite porodicu, nađete zgodniju ribu i ugradite joj silikone? To je svet današnje Srbije.

Kada se tako gledaju stvari, dolazimo do nešto drugačije kritičarske dijagnoze filma Promeni me: pre nego što ga odbacite kao vrtiparu Pink produkcije, ili ga prezrete u želji za kvalitetnom kinematografijom i radikalnijim filmovima, pogledajte pažljivo. Upravo u ovakvim filmovima glavnog toka krije se prava slika vremena i prostora u kom živimo.

scenario: Stevan Koprivica, režija: Milan Karadžić